Enciklopedija Wiki
Advertisement

Večno vračanje istog u NIČEOVOJ FILOZOFIJI

Čovek je nepoznanica samom sebi. On je oduvek težio da otkrije samog sebe i svet u kome živi. Šta je čovek? Šta određuje čoveka kao takvog? Da li je čovekova sudbina određena metafizikom? Šta je svet? Kakva je interakcija između čoveka i sveta? To su metafizička pitanja pred kojima čovek stoji otvoren.

Filozofija se od samog početka suočila sa tim problemom. Pitanje čoveka i sveta i njihova medjuzavisnost je ostala zagonetka. Varijeteti analiza i razmišljanja na tu temu su bila brojna i ona su se kretala od neugodnog ćutanja id est njihove saznajne nepojmljivosti ili su bili protkani izrazom stalnih nedoumica do eksplikativnih metafizičkih konstrukcija celine sveta. Naime, dok je presokratska tradicija bila zaokupljena velikim kosmološkim impresijama nastajanja i propadanja, rađanja i smrti, dotle je poslesokratska tradicija uzdigla svet i čoveka do idealističkih visina i tumačili ga na eshatološki, teološki, teleologijski, mehanicistički, panlogistički, panpsihistički, panteistički i druge načine . Svi pokušaji razrešavanja ovog neraspletenog čvora u tradicionalnoj filozofiji su bili metafizički; oni su bili tumačeni iz perspektive onostrane egzistencije. Uopšte uzevši, oni su predstavljali izraze ljudskog očajanja i patnje koje on nije mogao da izdrži. To je bio trenutak kada je čovek pronašao boga kao metafizičkog ideala, kao bezvremenog, kao esprit ljudskog postojanja, kao fatamorganu. Na taj način se perspektiva tumačenja sveta sve više sužavala i svodila na transcendenciju ovozemaljskog sveta. U tom smislu čovek se sve više udaljavao od samog sebe i metafizičku utehu tražio u onostranosti. Takvo transcendiranje sveta, u stvari, ništa nije promenilo, samo je umesto zadovoljenja samog čoveka, zadovoljavala nebeska bića i druge hipostazirane sadržaje. Problem je time bio samo premešten, ali ne i rešen.

U svakom slučaju ovakva duhovna klima, koja je vladala dvehiljadugodišnjom tradicijom, dovela je do kulminacije vladavine hrišćanskomoralne tradicije koja je imala za posledicu veru u paradoks ljudskog postojanja (Dasein), odnosno primat natčulnog sveta nad čulnim, ideala nad stvarnošću, uma nad telom, transcedentnog nad imanentnim, onozemaljskog nad ovozemaljskim, bezvremenog nad vremenskim. Upravo u tim relacijama filozofija traga za novim izvorima mišljenja i nastoji da eksplicira neke skrivene intencije, koje su bile u potpunosti potisnute, a koje naše mišljenje odredjuje kao takvo. Drugim rečima, filozofija je tražila obrat u svom misaonom htenju i delovanju, ona je tražila izlaz sa one strane inteligibilnog sveta, sa one strane transcedentalnih ideala u ovozemaljskom životu. Ovom problematikom je posebno bio zaokupljen Niče koji zauzima značajno mesto u istoriji filozofije. On je prvi jasno istakao vrednost ljudskog opstanka bez moralnih i hrišćanskih ideala. Iako to nije uspeo najjasnije da odredi, ona ga je pokretala i opsedala čitavog života.

Istinske izvore on je našao u grčkoj filozofiji. U svom ranom spisu Filozofija u tragičnom razdoblju Grka[1] (napisanom 1873. god.) Niče se bavi tumačenjem dela predsokratskih filozofa. Jedino je u njima video prave tragične filozofe. Dok se pojam tragičkog, u tradicionalnom shvatanju, uglavnom odnosio na nešto negativno(patnju, bol, strah, smrt, bolest, strepnju), nešto što prezire život, za Ničea tragično jeste upravo ono veselo, radosno, ono što afirmiše život u celini u svim njegovim raznovrsnim oblicima. Tragični filozof spoznaje tragičnu bit sveta. Ona se ogleda u stalnom prepletanju života i smrti, bola i radosti, ljubavi i mržnje, uzlaznog i silaznog života, naime, u onom sve je jedno. Tezu da je sve jedno Niče je shvatio isto kao i presokratovci: jedno je mnoštvo, pluralitet. Da je svet celina, da je sve podložno promeni, da sve stvari prelaze jedna u drugu, da se iz kosmološkog shvatanja sveta odnosno iz perspektive prirode i njenih stanja ponovo sagledava opstojnost sveta i čoveka, jeste krucijalno za Ničeovu filozofiju. Počelo (Urstoff) svih stvari presokratski filozofi su nalazili u prirodnim elementima: vodi, zemlji, vazduhu i vatri. To je bio embrion iz koga su gradili svoju konstrukciju sveta. Oni su imali takvu spoznaju sveta jer su tumačili svet iz tela, iz organskog, iz onog niskog, nagonskog. Sve ovo je imalo mnogo zajedničkog sa Ničeovim filozofskim koncepcijama.

U tom pogledu omnipotentnost prirode, njena amorfna struktura i fluidni karakter, kao i neuhvatljivost predstavljaju idealno tlo na kome Niče gradi svoju raskošnu filozofsku gradjevinu. Bit prirode se ogleda u njenoj preobilnosti, premoći, rastu, širenju, stalnom trošenju i davanju; ona je stvaralačka moć iz koje se sve radja i ponovo u nju ponire. Pojam prirode, kao metafizike nesvesnog postojanja, koja je u kasnijim spisima dobila naziv život, nastajanje i volja za moć, je glavni motiv Ničeove filozofije. Ovakvo Ničeovo stanovište se može okarakterisati kao povratak arhajskom, iskonskom životu. Konsekvenca takvog njegovog stava jeste razbijanje normi i okova svakodnevnog života, tj. rušenje transcendentalnog ideala sa koga spadaju sve maske i za sobom ostavljaju samo nagost. Na taj način se otvara jedan ekstatički svet neizvesnosti, iznenadjenja, opasnosti i rizika.

Jedna od osnovnih misli Ničeove filozofije, kroz koju on posmatra čoveka i svet i njihovu interakciju, jeste smrt boga. Bog je za njega simbol natprirodnog (Ubersinnliche), beživotnog sveta i antipod je čulnom, životnom svetu; on je simbol onostranosti, onog nepromenljivog, večnog i antipod zemaljskom, promenljivom, prolaznom. On je simbol vladavine metafizičkih, moralnih, religioznih, političkih i drugih vrhovnih vrednosti nad životom. Nihilistički stav Bog je mrtav ima propedeutički karakter u smislu u kojem on ruši stare tablice vrednosti, normi i pravila i uspostavlja nove. Ono što Ničea zanima jeste jedan protupokret[2] u odnosu na dosadašnje vrednosti. To Niče postiže prevrednovanjem dosadašnjih vrednosti koje proizilaze iz principa procenjivanja vrednosti života, odnosno volje za moć. U tradicionalnoj filozofiji Sokratov stav spoznaj samoga sebe za Ničea označava preokret u shvatanju čoveka. Čovek spoznaje samoga sebe i svet u kome živi logičkim instinktom. Svesno u potpunosti nadvladava nesvesno, logika i moralni ideali postaju jedino merilo vrednosti života. Prevladavanje logičkih i moralnih ideala, koji odvraćaju čoveka od života, Niče pronalazi ne u čoveku hrišćansko-moralnih vrednosti, već u natčoveku koji postavlja nove vrednosti. Natčovek je rezultat volje za moć tj. njenog stalnog prevladavanja. Kroz prizmu ovih spomenutih , po mišljenju brojnih autora, glavnih Ničeovih tema [3] , ovaj nemački mislilac na perspektivistički način sagledava svet i čoveka. Autor ovoga rada će nastojati da pokaže da sve ove teme počivaju na večnom vraćanju istog kao Ničeovoj fundamentalnoj i sveobuhvatnoj ideji. U tom kontekstu ovaj rad će ukazati na različite sadržinske i metafizičke aspekte ideje o večnom vraćanju istog, kao predgovora svim ostalim temama. Zadatak koji stoji pred autorom jeste da ukaže i na konsekvence prevladavanja transcendentalnog metafizičkog ideala kroz prizmu dionizijskog sveta iz kojeg proističu pitanja na koja će se pokušati dati odgovor.

Rušenjem transmundanih ideala Niče uspostavlja kraj dosadašnjeistorije metafizike. Medjutim, njen kraj ne znači i kraj istorije ljudskog postojanja, već naprotiv, ona je jedan novi početak. Shodno tome, Niče početak nije shvatio samo kao dovršenje postojećih vrednosti, već i kao oslobadjanje. U carstvu takvog postojanja čoveka i sveta, ogoljenog od anemičnih ideala, otvara se mnoštvo puteva, mogućnosti, perspektiva i tumačenja. Perspektiva jeste jedna mogućnost, odnosno način otkrivanja same stvarnosti. Niče to ilustruje na najbolji način u svoj knjizi Tako je govorio Zaratustra. Navešćemo neke najupečatljivije Zaratustrine povike svojim učenicima. U odeljku O vrlini darodavki Zaratustra kaže: Hiljadu staza ima kojima se još nikada nije išlo; hiljadu zdravlja i skrivenih ostrva života. Neiscrpni neotkriveni su i dan-danas čovek i čovekova Zemlja[4]. U odeljku O duhu teže kaže: Mnogim putevima i načinima sam dolazio do svoje istine;...I nikad nisam voleo da se raspitujem za put...Radije sam pitao i kušao puteve same...Jedan jedini put, naime-ne postoji![5]. Zaratustra zapravo pokazuje način na koji čovek može ostvariti svoju mogućnost. Time Niče ukazuje i na mogućnost pluralističkog tumačenja sveta. Svet je poimao kao prostor tumačenja. On ga nije shvatao kao činjeničko stanje, već kao nešto promenljivo, što je u stalnom bivanju, u prolaženju; ona je simptom rasta i propasti života [6] . Ono što je stalno u tom svetu jesu promene stanovišta u njegovom beskrajnom tumačenju. U tom smislu svako tumačenje ima perspektivistički karakter. Sa druge strane, svako tumačenje je perspektivistički ograničeno jer ono samo na jednokratan način unosi smisao u ljudski opstanak. Iz toga proizilazi eksperimentatorski karakter tumačenja koji implicitno uključuje u sebe i momenat stalnog prevladavanja. Prevladavanje, u Ničeovom smislu, ne znači puko uništavanje, već samo podredjivanje sebi, odnosno stupanje u inferioran položaj u odnosu na trenutno tumačenje. Na taj način svet je već uvek nekako protumačen[7] . Igra perspektivističkog prevladavanja proizilazi iz Ničeovog shvatanja života. Život, odnosno volja za moć kao temelj svekolikog postojanja, je ono promenljivo.Tada se mutatis mutandis menjaju i tumačenja. Potrebu za novim tumačenjem Niče izvodi iz volje za moć, odnosno u razlici moći. Razlika moći se ogleda u jačini (kvantumu) što odredjuje njen položaj u svetu. U tom sklopu ovaj filozof sagledava svet kao odnose različitih perspektiva tj. kao trenutni odraz neke perspektive.

Ono što Ničeu omogućava da kroz tu paradigmu shvata svet i čoveka jeste upravo tema ovog rada: večno vraćanje istog. Promišljanje ove ideje, kao temeljno obeležje njegove filozofije, jeste upravo ono o čemu će biti reči na stranicama koje slede.

  1. Ovaj spis je kasnije dopunjavan i preradjivan tako da je objavljen tek posle Ničeove smrti 1903 god.Napomena: svi bibliografski podaci o navedenim naslovima nalaze se u spisku literature na kraju rada.
  2. Vidi: Friedrich Nietzsche, ''Volja za moć'', str.5.
  3. Vidi: Martin Hajdeger ''Evropski nihilizam'', str. 125.
  4. Vidi: Fridrih Niče ''Tako je govorio Zaratustra'', str. 118.
  5. Vidi isto, str. 250.
  6. Vidi: F. Nietzsche ''Volja za moć'', str. 294 i 298.
  7. 7 Niče u knjizi ''Genealogija morala'' eksplicitno kaže:''Razvoj neke stvari, nekog običaja, nekog organa...je niz više ili manje dubokih, više ili manje uzajamno nezavisnih procesa nadjačavanja,...Svako nadjačavanje i nadvladjivanje novo tumačenje.'' Str. 74.
Advertisement